IPostoje uspomene kojih se godinama ne setimo, a onda nas jedan miris vrati pravo u njih. Krema za sunčanje, vreo asfalt posle kratke kiše, breskve, more na koži, pokošena trava. Odjednom nisi samo osetila poznat miris — na trenutak si ponovo tamo. Sa zvukovima se događa nešto slično. Radijator koji pucketa dok se stan zagreva, […]
IPostoje uspomene kojih se godinama ne setimo, a onda nas jedan miris vrati pravo u njih. Krema za sunčanje, vreo asfalt posle kratke kiše, breskve, more na koži, pokošena trava. Odjednom nisi samo osetila poznat miris — na trenutak si ponovo tamo.
Sa zvukovima se događa nešto slično. Radijator koji pucketa dok se stan zagreva, kiša na prozoru, kašičica u šolji čaja, televizor iz druge sobe, koraci po snegu. Neki od njih toliko pripadaju zimi da je gotovo možemo čuti i pre nego što pogledamo kroz prozor.
Možda godišnja doba zato pamtimo mnogo intimnije nego što mislimo. Ne samo po temperaturi i datumima, već po malim stvarima koje smo godinama vezivale za njih.
Miris ume da pronađe uspomenu pre nego što mi uspemo da je pronađemo sami. Dovoljno je da neko pored nas stavi parfem koji je koristila određena osoba ili da negde zamiriše kuća nalik onoj u kojoj smo provodile leta kao deca. Slika se pojavi gotovo trenutno.
To nije slučajno. Čulo mirisa veoma je blisko povezano sa delovima mozga koji učestvuju u emocijama i pamćenju, zbog čega mirisi mogu tako snažno da pokrenu autobiografska sećanja.
Leto je njima posebno bogato. Život se seli napolje, prozori su otvoreni, grad je zagrejan, jedemo drugo voće, putujemo, ulazimo u more, sedimo napolju do kasno. Miris borovine pored mora nekome znači detinjstvo, nekome prvi odmor sa prijateljima, a nekome osobu koje više nema u njegovom životu.
Isti miris, potpuno druga priča.
Kada zahladi, život se vraća unutra. Ranije zatvaramo vrata, duže ostajemo kod kuće i počinjemo da primećujemo zvukove koji leti nestanu u otvorenim prozorima i buci grada.
Aparat za kafu dok kuća još spava. Fen pred izlazak. Ključ u vratima kada se neko vraća sa posla. Pribor za vreme porodičnog ručka. Glasovi iz kuhinje dok ležiš u drugoj sobi. Ona čudna tišina ulice kada tokom noći napada sneg.
Neki od tih zvukova jednog dana nestanu, a da nismo ni primetile kada smo ih poslednji put čule.
Možda je upravo zato toliko neobično kada ih ponovo sretnemo. Jedna stara pesma može da vrati čitavu zimu. Zvuk posuđa može da vrati nedeljni ručak iz detinjstva. Nečiji smeh može da vrati prostoriju koje više nema.
Danas fotografišemo gotovo sve što želimo da sačuvamo. Putovanja, rođendane, večere, zalaske sunca, prvi sneg. U telefonu ostaju hiljade slika kao dokaz da smo negde bile i da se nešto dogodilo.
A ipak, neke stvari koje najduže nosimo sa sobom niko nikada nije fotografisao.
Ne postoji fotografija mirisa bakine kuhinje. Zvuka ključa kojim je neko nekada otključavao vrata. Vazduha prvog toplog dana posle duge zime. Mirisa kože posle mora. Glasova ljudi za stolom dok još niko nije gledao u telefon…
Možda zato mirisi i uspomene imaju toliku moć. Ponekad sačuvaju baš ono što fotografija ne može, osećaj kako je bilo biti tamo.
I možda će nas jednog dana u ovaj period života vratiti nešto sasvim obično. Miris kafe, letnja kiša ili neka pesma koju danas jedva primećujemo.
Jer dok živimo običan dan, retko znamo da upravo nastaje nešto čega ćemo se jednog dana uželeleti.
