Ljubav i porodica
Deci nisu potrebna savršena detinjstva. Potrebni su im mirni roditelji.
Nekada su se nedelje razlikovale od ostatka sedmice. Jutra su bila sporija, kafa se pila duže, a razgovori nisu imali rok trajanja. Danas je i vikend postao produžetak radnog dana. Telefon zvoni, poruke stižu, obaveze se gomilaju, a osećaj da stalno negde kasnimo prati nas i kada nemamo gde da žurimo.
Zbog toga se sve više radujemo stvarima koje su nekada bile sasvim obične. Jutru bez alarma. Šetnji u kojoj niko ne očekuje odgovor na poruku. Ručku koji traje dovoljno dugo da se priča o svemu i svačemu. Večeri u kojoj televizor ostane ugašen, a telefon zaboravljen na polici.
Ti trenuci nemaju cenu, ali imaju ogromnu vrednost.
Koliko puta ste uhvatili sebe da uzimate telefon čim nastane nekoliko sekundi tišine? Dok čekatš u redu, sediš u kafiću ili napraviš pauzu između dva posla… Kao da smo zaboravili da je sasvim u redu nekoliko minuta nasamo biti.
A baš tada bi počeo pravi odmor.
Mozak dobije priliku da uspori. Misli se razbistre. Disanje postane mirnije. Razgovori dobiju pažnju koju zaslužuju. Čak i obična šolja kafe ima drugačiji ukus kada je ne pijemo usput.
Zanimljivo je da se najlepši trenuci retko pamte po buci. Pamtimo letnje večeri u dvorištu, miris kiše kroz otvoren prozor, vožnju bez žurbe, zagrljaj deteta koje je zaspalo na ramenu ili knjigu pročitanu dok napolju pada sneg. Sve su to trenuci u kojima nema mnogo dešavanja, ali ostavljaju najdublji trag.
Možda smo godinama pogrešno zamišljali luksuz. Nije ga lako pronaći u stvarima koje kupujemo, jer se na njih brzo naviknemo. Mnogo češće ga pronađemo u osećaju da nas niko ne požuruje i da imamo vremena da budemo prisutni tamo gde jesmo.
To je luksuz kada doručak traje pola sata.
Kada porodica jede za istim stolom.
Kada se smeh čuje glasnije od televizora.
Kada se dan završi bez osećaja da smo ga samo pretrčali.
U svetu koji svakim danom postaje glasniji, tišina polako dobija novu vrednost. Ne traži veliki budžet, posebnu opremu niti putovanje na drugi kraj sveta. Potrebno je samo nekoliko minuta u kojima ćemo sebi dozvoliti da usporimo.
Možda baš tada shvatimo da ono za čim smo jurili nije bilo još obaveza, još sadržaja ili još stvari.
Možda nam je sve vreme nedostajalo samo malo više mira.
