Šta uči naše dete kada vidi mamu da brine o sebi?

Postoji jedan trenutak koji se gotovo neprimetno ponavlja u mnogim domovima.

Mama seče voće za dete, pakuje užinu za školu, proverava da li je flašica napunjena i da li je sve spakovano u ranac. Dok dete doručkuje, ona otpije nekoliko gutljaja hladne kafe i kaže da će jesti kasnije, kada završi još “samo ovo”.

To “kasnije” često nikada ne dođe.

Mnoge mame će uvek pronaći vreme za ljude koje vole. Problem je što sebe retko ubrajaju među njih.

Deca prve lekcije o brizi za sebe ne dobijaju iz knjiga niti iz razgovora. Dobijaju ih posmatrajući kako izgleda svakodnevni život njihove mame.

Dete ne pamti naše savete, pamti našu svakodnevicu

Retko koje dete će se jednog dana setiti da je mama govorila kako je važno piti dovoljno vode ili jesti povrće. Ali vrlo dobro će pamtiti da li je ona sedela za stolom dok je ručala ili je obrok pojela stojeći između dve obaveze. Pamtiće da li je vikendom odlazila u šetnju zato što je volela da se kreće ili je stalno govorila da nema vremena. Primetiće i da li je sa osmehom odlazila na trening ili je svaku brigu o sebi odlagala za neki mirniji period života.

Deca svet upoznaju kroz ono što vide. Za njih je porodična svakodnevica prva definicija normalnog.

Način na koji mama govori o sebi postaje glas koji dete jednog dana čuje u svojoj glavi

Pred ogledalom često izgovorimo rečenice koje nam deluju beznačajno.

„Moram da smršam.“

„Pogledaj kako izgledam.“

„Ništa mi više ne stoji.“

Odrasli ih zaborave za nekoliko minuta. Deca ne.

Ona pažljivo posmatraju kako govorimo o svom telu, kako reagujemo kada stanemo na vagu i da li hranu povezujemo sa zadovoljstvom, krivicom ili kaznom. Iz tih sitnih trenutaka polako grade sopstveni odnos prema sebi.

Mnogo pre nego što nauče šta znači samopouzdanje, nauče kako izgleda osoba koja sebe prihvata ili ne prihvata.

Briga o sebi ne oduzima vreme porodici, ona ga menja.

Postoji zanimljiva zabluda da je svako vreme koje mama izdvoji za sebe vreme koje je oduzela svojoj deci.

U stvarnosti se najčešće dogodi upravo suprotno.

Pola sata šetnje, trening koji vraća energiju ili nekoliko mirnih stranica knjige neće rešiti sve probleme, ali mogu promeniti način na koji ulazimo u ostatak dana. Strpljenje je veće, umor manji, a prisutnost iskrenija. Deca možda neće znati zbog čega je mama tog dana nasmejanija, ali će osetiti razliku.

Briga o sebi nije bekstvo od porodice. Ona je jedan od načina da joj se vratimo mirniji.

Ljubav prema knjigama ne počinje u školi

Mnogi roditelji žele da njihova deca više čitaju, ali ljubav prema knjigama retko nastaje iz obaveze.

Ona počinje mnogo ranije, u kući u kojoj su knjige deo svakodnevice.

Mala polica u dečjoj sobi ne mora biti prepuna. Nekoliko pažljivo odabranih knjižica sasvim je dovoljno da dete razvije naviku da samo posegne za pričom. Kada se knjige povremeno zamene novim naslovima, a stare na neko vreme sklone, radoznalost se gotovo uvek ponovo probudi. Isti princip koji važi za rotaciju igračaka odlično funkcioniše i sa knjigama.

Još važnije od toga jeste da dete vidi roditelja sa knjigom u rukama. Taj prizor govori više od deset razgovora o tome koliko je čitanje važno.

Najlepše uspomene nastaju iz običnih dana

Deca neće pamtiti da li je pod u dnevnoj sobi bio savršeno čist niti da li je svaka majica bila uredno složena u ormaru.

Mnogo su veće šanse da će pamtiti miris palačinki subotom ujutru, šetnju posle večere, priču koju ste čitali pred spavanje ili način na koji ste zajedno zalivali cveće na terasi.

Upravo ti mali rituali stvaraju osećaj sigurnosti. Iz njih dete uči da zdrav život nije skup pravila, već način na koji porodica provodi vreme zajedno.

Možda je najveći poklon koji možeš dati svom detetu upravo način na koji živiš

Roditelji često osećaju pritisak da deci pruže što više – bolje igračke, više aktivnosti, lepše uspomene i što kvalitetnije obrazovanje.

Sve to jeste važno.

Ali postoji nešto što nijedna igračka ne može da zameni.

Dete koje odrasta uz mamu koja poštuje svoje telo, neguje svoje zdravlje, pronalazi vreme za odmor, čita, smeje se i ne zaboravlja da je i ona važna, dobija lekciju koju će nositi celog života.

Jer jednog dana neće razmišljati samo o tome kako ga je mama volela.

Razmišljaće i o tome kako je mama volela sebe. A upravo iz tog primera često nastaje način na koji će voleti i brinuti o sebi kada odraste.