Lifestyle
Mirisi i uspomene, zašto leto kao da ima miris, a zima zvuk?
Nekada je bilo sasvim normalno da neko pozvoni na vrata bez najave. Skuva se kafa, na sto se iznese ono što ima, pomeri se veš sa stolice i sedne se. Niko nije proveravao kalendar da vidi da li ima slobodan termin sledeće nedelje.
Danas se i kafa sa bliskim ljudima ponekad dogovara kao poslovni sastanak. „Može četvrtak?“ „Ne mogu, ajde sledeće nedelje.“ A kada se konačno vidimo, mnogo češće biramo kafić nego sopstvenu dnevnu sobu.
Šta se desilo sa odlaskom jednih kod drugih?
Način života se promenio. Duže radimo, više vremena provodimo u saobraćaju, vikendom pokušavamo da završimo sve što nismo stigli tokom nedelje. Mnogi žive u manjim stanovima, porodice imaju različite rasporede, a slobodno veče je postalo nešto što se ljubomorno čuva.
Ali nije samo nedostatak vremena udaljio goste iz naših kuća. Kao da smo podigli i standard onoga što znači „pozvati nekoga“.
Stan bi trebalo da bude sređen. Trebalo bi nešto pripremiti. Imati piće, hranu, možda kolač. Ako dolaze na večeru, odjednom razmišljamo o meniju, tanjirima i tome kada smo poslednji put detaljno očistili kupatilo. Društvene mreže su nam, usput, pokazale i kako bi navodno trebalo da izgleda sto za kojim se jede.
Kafa kod kuće tako lako postane mali projekat.
A kafić rešava sve. Niko ne sprema stan, niko ne pere šolje, svako naruči šta želi i posle dva sata svi mogu svojim putem.
Praktično jeste. Samo je nešto usput nestalo.
Postoji posebna vrsta bliskosti kada nekoga pustiš u svoj prostor. U kafiću vidiš osobu. Kod nje kod kuće vidiš i deo njenog života.
Knjigu ostavljenu pored kreveta. Dečje igračke ispod stola. Magnet sa putovanja. Fotografiju koju nikada nije objavila. Šolju iz koje uvek pije kafu. Pas dođe da vidi ko je stigao. Neko otvori frižider i kaže: „Imam samo sir, masline i nešto od juče.“
I baš tada često bude najbolje.
Razgovor nema konobara koji prilazi da pita želite li još nešto. Nema rezervacije stola, muzike iz lokala ni osećaja da bi možda trebalo krenuti. Sipa se još jedna kafa. Otvori se vino. Tema ode negde gde nije trebalo da ode i odjednom je prošlo četiri sata.
Možda nam upravo to danas nedostaje više nego što mislimo, druženje koje nema program.
Negde smo usput povezali gostoprimstvo sa pripremom.
Kao da nije dovoljno reći: „Dođi na kafu.“ Moramo da imamo nešto uz kafu. Ako neko dolazi uveče, trebalo bi spremiti večeru. Ako stan nije sređen, možda je bolje da se vidimo neki drugi put.
A ljudi koji su nam zaista bliski verovatno nikada nisu dolazili zbog našeg kupatila, salveta ili domaćeg kolača.
Dolazili su zbog nas.
Možda je upravo mala nesavršenost nekada činila kućna druženja tako prijatnim. Nisi dolazio u prostor pripremljen za gosta, već u nečiji stvarni život. Jeo si šta ima. Sedeo gde ima mesta. Ako ostaneš dovoljno dugo, dobiješ i večeru koja uopšte nije bila planirana.
Takve večeri retko izgledaju posebno na fotografijama, ali ih često pamtimo mnogo duže od savršeno organizovanih izlazaka.
Danas imamo više načina nego ikada da budemo u kontaktu. Znamo ko je gde putovao, šta je ručao, kako mu izgledaju deca i šta misli o nekoj temi, a da mesecima nismo sedeli za istim stolom.
Možda zato ne treba vraćati vreme niti očekivati da ponovo živimo sa stalno otključanim vratima. Dovoljno je ponekad spustiti kriterijum za ono što smatramo „dovoljno dobrim“ da nekoga pozovemo.
Ne mora večera, ne mora sređen stan, ne mora čak ni mnogo vremena.
„Dođi kod mene na kafu.“
Četiri obične reči koje smo nekada izgovarali mnogo češće.
