Snaga pokreta
Zašto je brzo hodanje jedan od najboljih treninga za zdravlje?
Postoji jedna posebna vrsta umora koju osetimo tek kada ustanemo sa stolice.
Nije to umor od treninga. Nije ni onaj lep umor posle duge šetnje, kada telo zna da je nešto uradilo za sebe. Ovo je drugačije. Ustaneš posle nekoliko sati za računarom i odjednom imaš osećaj da su ti leđa kraća, vrat tvrđi, noge teže, a telo nekako sporije nego jutros.
I onda dođe ona čudna misao:
„Kako sam ovako umorna, a ceo dan sam sedela?“
u počinje priča o tome šta dugotrajno sedenje radi telu.
Naše telo nije napravljeno da satima bude u istom položaju. Ono voli promenu. Malo hodanja, malo stajanja, malo savijanja, malo istezanja, malo disanja punim plućima. Kada osam sati provedemo na stolici, telo ne dobija ono što mu je prirodno potrebno, pa počinje da usporava tamo gde bi trebalo da radi.
Mišići nogu i zadnjice, koji su inače veliki potrošači energije, tokom dugog sedenja gotovo miruju. Cirkulacija postaje sporija, kukovi se zatežu, leđa preuzimaju teret položaja koji često nije dobar, a ramena i vrat polako ulaze u onaj poznati kancelarijski stav glava napred, ramena unutra, disanje plitko.
Zato se umor od sedenja često ne oseća kao običan umor. Više liči na ukočenost, težinu, bezvoljnost i osećaj da telo ne sarađuje. Kao da si dan provela štedeći energiju, a uveče je ipak nemaš.
Kada telo dugo miruje, ni metabolizam ne radi punom snagom
Dugotrajno sedenje ne utiče samo na leđa i vrat. Ono utiče i na potrošnju energije, regulaciju šećera u krvi i način na koji telo koristi hranu koju unosimo.
Kada su veliki mišići neaktivni satima, telo troši manje energije. Posle obroka, posebno ako je obrok bogat ugljenim hidratima, organizmu je potreban pokret da bi lakše regulisao šećer u krvi. Zato kratka šetnja posle ručka često učini više nego što mislimo. Nije poenta u velikom treningu, nego u tome da telo dobije signal da radi.
Kod žena koje imaju sedeći posao, često se pojavi isti obrazac, preko dana malo kretanja, uveče jaka potreba za hranom, slatkišima ili kafom, pa osećaj krivice jer „nisam ništa radila, a opet sam iscrpljena“. Ali telo nije lenjo. Ono samo reaguje na dan u kojem nije imalo dovoljno pokreta, kiseonika i promene položaja.
Najvarljivije kod sedenja je to što deluje bezazleno. Ne boli odmah. Ne upozori te glasno. Samo se vremenom nakupi malo ukočenosti ujutru, malo bola u donjem delu leđa, malo težih nogu, malo manje energije, malo više potrebe da se vikendom „resetuješ“.
A telo ne traži mnogo. Traži da ga se setiš pre nego što počne da viče.
Ne moraš da promeniš ceo dan, dovoljno je da ga prekineš
Ako radiš osam sati za računarom, ne moraš odjednom postati osoba koja živi u helankama i broji svaki korak. Mnogo je realnije da u dan ubaciš male prekide sedenja koji telu znače više nego što izgledaju.
Ustani dok pričaš telefonom. Idi po vodu pre nego što potpuno ožedniš. Posle ručka prošetaj deset minuta. Namesti alarm da te podseti da se istegneš. Umesto da sve držiš na stolu, namerno ostavi nešto dalje od sebe, da moraš da ustaneš. To nisu neke velike stvari, ali telo ih registruje.
Razliku verovatno nećeš osetiti odmah posle jednog dana, ali već kroz nekoliko nedelja redovnog prekidanja sedenja prometićeš ozbiljnu promenu poput manje ukočenosti, lakše ustajanje, bolju energiju, bolju koncentraciju i osećaj da telo ponovo pripada tebi, a ne stolici na kojoj provodiš dan.
Najvažnije je da pokret prestane da bude nešto što čeka kraj dana. Ako ga ostavimo samo za „kad završim sve“, često nikada ne dođe na red. Zato ga treba ubaciti u sam dan, između mejlova, ručka, sastanaka, dece, obaveza i svega onoga što inače pojede vreme.
Jer telo pamti kako živiš. Pamti sate u stolici, ali pamti i svaki trenutak kada si ustala, protegnula se, udahnula dublje i podsetila ga da nije zaboravljeno.
Tako počinju promene. U običnom trenutku kada ustaneš pre nego što te telo zamoli bolom.
